Вече сјећања на муфтију Курта и проту Јовановића

  У петак, 3. јануара, је у просторијама Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ одржано вече сјећања на муфтију Мухамеда Шефкета Курта и проту Ђорђа Јовановића, двије људске громаде, које представљају свијетлу тачку у прошлости града. Гостима су се обратили потпредсједник „Просвјете“ Жељко Т. Ковачевић, јереј Никола Чекетић, књижевник Фатмир Алиспахић и предсједница Друштва Мирјана Лазаревић.
  Усташки Тајни одбор за истребљење Срба и Јевреја у Тузли планирао је на Бадње вече 1942. године минирати Саборни храм Успења Пресвете Богородице и побити окупљене вјернике. Планиране су ликвидације и у Српској вароши. За ову информацију је сазнао тузлански муфтија Шефкет еф. Курт који је, са групом угледних Тузлака, затражио хитан пријем код њемачког команданта града, потпуковника Wista, и од њега енергично захтијевао да онемогући злочин. Након интервенције муфтије Курта, њемачка команда је, из својих интереса, истакла плакат са упозорењем да “нико не смије никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави”.
  На сахрани муфтије Курта 1963. године окупило се више од 10.000 људи. Дошао је и велики број Срба из Тузле и регије. Говор је одржао прота Ђорђе Јовановић, који је потом замолио да он лично сиђе у мезар и спусти табут еф. Курта.
  Причу о два пријатеља чије је пријатељство исковано у најтежим, најсмутнијим временима, страдањима, жртви и љубави присутни су са посебном пажњом слушали, нарочито сјећања унука проте Ђорђа.

ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ

Тешо Јовановић (1843-1895)

Јово Јовановић (1874-1919)

  Ђорђе Јовановић је рођен 23. септембра 1909. године у селу Прибој. Потицао је из свештеничке породице. Дјед Тешо припремао се за свештенички позив у манастиру Тавна. Тешин син Јово по завршетку Богословије и рукоположењу наслиједио је очеву парохију. За вријеме I свјетског рата, као таоц, заточен је у жандармеријској станици у Лопарама. Пуштали су га, под стражом, понекад, да обави неки црквени обред и враћали у станицу. Умро је млад, 1919. године.
 С обзиром да је његов отац умро веома млад, па је Ђорђе стекао услове да прими стипендију за Богословију у Сарајеву. По завршетку школе, постављен је за свештеника у Скугрићу, а онда у Прибоју, гдје му је и отац службовао. Своју свештеничку плату је сваког мјесеца давао у фонд за изградњу амбуланте и ветеринарске станице у Прибоју док је себе и своју породицу издржавао од новца који је добијао од парохијана за крштења, вјенчања и сахране.
 На почетку Другог свјетског рата, Ђорђе Јовановић је са породицом био затворен у усташки логор „Цапраг“ крај Сиска. Послије пар мјесеци протјерани су у Србију. У августу 1942. године, приликом преласка у Босну, Ђорђа су ухватили Нијемци и послали у затвор у Лозници, а потом у затвор у Београду. У логор Матхаузен је пребачен 14. октобра 1942. године гдје је остао до 9. јануара 1943. године када је послат у логор Дахау крај Минхена.
 У току заточеништва, над њим су вршени in vivo експерименти. Захваљујући физичкој снази и одличној кондицији, Ђорђе је жив дочекао 9. април 1945, године, дан ослобођења логора од стране америчке армије. Пред само ослобођење логора, имао је само 45 килограма. У неком новинском фељтону, објављеном послије рата, католички свештеник Безић се сјећао његовог изгледа у посљедњим данима заточеништва:“Он више није човјек већ само сјена смрти, тек црне дубоке очи говоре да је жив“.
 И протина супруга Вишња је дуго због њега била заточеник на Бањици гдје је мучена и ударана по табанима и није могла да хода. Полумртва је лежала и молила се Богу. Један од њемачких стражара је чуо и рекао: „Ова жена се моли Богу, она не може бити комуниста”, те су је пустили.
 Послије завршетка рата, поп Ђорђе се са породицом сели у Тузлу. Наставља да обавља свештеничку службу у Прибоју до одласка у пензију 1968. године.
 Слободно вријеме је проводио дружећи се са својим пријатељима, највише са познатим доктором Мустафом Шеховићем. Био је страствени филмофил, редовни посјетилац тузланских биоскопа. Често би говорио да je „гледајући филмове обишао читав свијет“. Сједишта број 1 у седмом или осмом реду би била, по правилу, резервисана за њега и продавала би се тек пред сам почетак филма уколико не би дошао. Фудбал је обожавао, био је навијач „Слободе“ и „Црвене Звезде“ и редовни посјетилац стадиона „Тушањ“.
 Поп Ђорђе Јовановић је преминуо у 17. марта 1984. године. Сахрани је присуствовао велики број Тузлака. Испуњена је жеља синова муфтије Курта да они из цркве изнесу и дијелом пута носе ковчег. Сахрањен је на гробљу Трновац.
 „Старог попа Јовановића чија су деца била већ одрасли и ожењени људи, мало се сећам. Памтим њихову кућу на путу ка Бањи – ниска старинска босанска кућа са црним кровом. Његови синови били су поп Ђорђо, легендарни тузлански свештеник-партизан, па Драго – фотограф, ожењен Маром, Хрватицом, погинуо у НОБ-у, Боро инжињер у Креки са женом Јањом која нам је предавала немачки у Гимназији, најмлађи Тошо, студент права који ће умрети крајем 1944. као комесар Тузланског одреда, и још два сина који су погинули у НОВ-у. Ћерка Сеја, дипломирани правник, удала се касније за професора Славка Мићановића.“ (Из књиге Вере Мујбеговић „Тузла моје младости“)